Одлуку о изградњи зграде Гимназије Бечеј донео је Општински одбор на седници 15. маја 1923. године. Зграда је изграђена продајом општинске имовине, 106 јутара земље, на основу пројекта бечејског архитекте Гиндер Јожефа.
Гимназија у Бечеју је основана 27. октобра 1925. године када је Министарство просвете својим решењем дало дозволу за рад.
Бечејска Гимназија је почела са радом 2. новембра 1925. године, након што су ученици и наставници били у Цркви на благодарењу, а после су прешли у нову зграду где је извршено њено освећење.
У новоосновану Гимназију прве године је уписано 350 ученика који су били распоређени у 12 одељења и то: четири одељења првог, по три одељења другог и трећег и два одељења четвртог разреда. За директора је постављен Никола Зорић, професор историје и географије.
Државна реална гимназија у Бечеју, како се звала до окупације 1941. године, прво је била четвороразредна, да би јој решењем Министарства просвете новембра 1927. године било одобрено отварање петог и шестог разреда. Следеће школске 1928/1929. године добила је дозволу да отвори и седми разред, али у следеће четири године, због економске кризе у земљи и у свету, а и малог броја уписаних ученика, није било средстава за отварање и одржавање виших разреда, па је школа и даље остала непотпуна. Коначно 1933/1934. школске године бечејска Гимназија поступно прераста у осморазредну потпуну Гимназију.
Под успешним руководством Зорића и стручног наставног кадра она се врло брзо развија. Уз помоћ Општине и грађана донатора у њој се стварају збирке учила за очигледну наставу, ђачка и наставничка библотека и обезбеђују остале потребе за нормалан рад. Већ крајем тридесетих година, а поготово у деценији пред други светски рат у њој, поред редовне наставе, постоје организоване ваннаставне активности, ученичке организације феријалаца, Црвеног крста, Аеро- клуба и слично, а у њој постоји и ђачки хор и оркестар.
Гимназија је већ тада за своју средину постала расадник просвете и културе. У њој је било ученика из свих околних места. Ученици Гимназије у Бечеју су своја стечена знања преносили у своје породице и средине из којих потичу.
За време окупације Гимназија наставља са радом на мађарском језику. У току рата преко 150 њених ученика налазило се у редовима бораца против фашизма, а њих 53 је положило живот на олтар слободе своје отаџбине. Тако су прве генерације младих које су стекле зрелост у овој бечејској средњој школи постале и њена трагична младост.
После ослобађања Гимназија у Бечеју наставила је са радом 15. јануара 1945. године. Добила је нов назив: „Потпуно мешовита Гимазија Бечеј“.
Од јесени 1945. године основана су, осим на српском језику, и нижа одељења са наставом на мађарском језику. 1963. године у бечејској Гимназији отварају се и виша одељења са наставом на мађарском језику. У њој се школују поред ученика из Бечеја и млади из свих околних места, па и из даљих села у Војводини.
У овим годинама наставнички кадар под руководством искусног педагога и доброг организатора, професора Чедомира Потпарића, директора школе, у процес образовања и васпитања уноси нове и савремене методе. Све је то допринело да Гимназија у Бечеју постиже све запаженије успехе и резултате и да се уврсти међу најистакнутије школе у Војводини. То је учинило да Завод за унапређење школства Војводине 1956. године одабере, како се тада звала, Гимназију „Тодор Дукин“ да буде експерименталана, тј. школа у којој ће се пре него што постане општа пракса вршити провера одређених иновација у образовању и васпитавању младих. Са пуно озбиљности и ентузијазма и наставници и ученици су прихватили кабинетску наставу, семинарске радове, изборну наставу и рекреацију у предмету физичког васпитања, наставу географије на немачком језику и све друго што је доприносило осавремењивању наставно-васпитног процеса.
Са експерименталним радом Гимназије Бечеј је упознат и УНЕСКО, чија делегација је више пута посетила школу.
На чело Гимназије 1959. године ступа професор Василије Калезић, а 1962. године његов успешни рад наставља Урош Васин, професор књижевности.
У периоду свога експерименталног рада Гимназија је добила читав низ значајних признања и то: награду „8. октобар“ Општине Бечеј 1968. године, прву награду у акцији „Година квалитета“ у средњим школама Војводине 1974. године, Златну плакету Савеза физичке културе Војводине за успешну активност у физичкој култури у периоду од 1945- 1975. године, Велику плакету Црвеног крста Војводине 1976. године, „Горански штит“ за изузетан допринос развоју и унапређењу животне средине, исте године добија и Орден са сребрним зрацима за нарочите заслуге у образовању и васпитању младих и за допринос ширењу просвете и културе.
1976. године напорима Општине и многих предузећа донатора, као и одрицањем наставничког колектива опремљени су школски кабинети и збирке намештајем и училима, а ђачка и наставничка библиотека попуњена је новим књигама које су тада бројале 16.000 примерака. Гимназија је те године проглашена другом школом у Војводини по степену опремљености савременим училима и другим средствима за извођење наставе.
Године 1977. долази до Шуварове реформе школства када Гимназија у Бечеју бива подељена на прва два разреда такозваних заједничких основа и последња два разреда усмереног образовања. Двогодишња школа усмереног образовања, иако је задржала посебно име Гимназије добила је и назив: Центар за позитивно- усмерено образовање у друштвеним делатностима „Тодор Дукин“ Бечеј. Исељена је из своје зграде и смештена у зграду бивше Економске школе.
1983. године ова двогодишња усмерена школа интегрисана је са Економским школским центром и потпуно се угасила. Истина у тој поново четворогодишњој школи која је носила име Средња школа „Влада Провчи“, остало је као семе одељење природно- математичке струке из кога је 1990. године никла садашња Гимназија. Она је враћена у своју зграду и наставила је рад под рукуводством директора Јована Белошева.
У њој се у току, преко, 95 година постојања школовало више од 30.000 ученика. Они се данас налазе на радним местима широм наше отаџбине, а у Бечеју нема предузећа, установе или уопште радне организације, а да у њима не раде њени бивши ученици. Многи од њих су постали научници, уметници, књижевници, дипломате, професори, лекари, правници и други високообразовни стручњаци и руководиоци. Међу њима се налази преко 60 доктора наука и већи број професора на факултетима југословенских универзитета.
Професорски кадар на челу сa директором мр Миодрагом Басарићем труди се да оправда континуитет Гимназије у Бечеју и стално унапређије квалитет рада.