Јована Радулашки II2
На десној обали Тисе назире се шаренило једне војвођанске варошице, која јутром одише позитивном енергијом и еуфоријом средњошколаца, који се журећи на часове, сусрећу са цегерима пензионера упућених на пијачне тезге. Из те јутарње гужве се увек чује понеко ,,Добар дан“ или ,,Jő napot”, иако на два различита језика, ове поздраве разумеју сви мештани, што указује на то да ово место одликује мултикултуралност.
Осећај еуфорије обузима и мене на путу до бечејске гимназије у којој срећем професорку историје која ме позива на изложбу Градског музеја. Шетајући са професорком, она ми прича о занимљивостима које ћу на изложби имати прилике да видим. Улазим и прво што видим јесу предмети на територији Бечеја које су људи из доба неолита, енеолита и бронзаног доба свакодневно користили. Слушајући о изложеним експонатима сазнајем да су на територији Бечеја јурили Сармати и Авари, који су за собом оставили ове предмете. Тачно је 15 часова, а то знам због гласних звона цркве Светог Великомученика Георгија која краси градски трг. Улазим у цркву, као и сваки пут кад идем да упалим свећу, одушевим се иконостасом који је осликао Урош Предић, а
њен спољашњи изглед оставља подједнако снажан утисак због својих барокних торњева. Стигла сам кући, оставила школски ранац на кревет, извадила књиге и почела да их ређам на сто. У том моменту видим своје слике из детињства на којима се налази моја породица, а иза нас дворац ,,Фантаст“ који сам као мала редовно посећивала. Дворац је задужбин Богдан Дунђерског чији сам живот увек замишљала на основу прича и легенди о Богдану и самом дворцу. Највише времена бих провела код базена који је сад празан, а у ком се Богдан са женама које је волео купао у млеку. Сећам се дугог и уског степеништа које је водило до врха торња са ког се пружао поглед на цело имање, па и ергелу у којој је живео Богданов омиљени коњ Фантаст по ком је и дворац добио
име. Данас испред те ергеле налази се споменик коњу Фантасту који је освојио мноштво награда. Као мала бих се искрадла у свечану салу дворца и отварла клавир који је свирала Ленка Дунђерски. После погледаних слика, силази ми пар суза низ образ и узимам телефон где ми излазе стихови “То разумемо само нас двоје, то је у рају приновак драг, то тек у заносу пророци слуте, Santa Maria della Salute“ што ме подсети да на Фантасту и даље живи прича о великој љубави између Ленке Дунђерски и Лазе Костића који је својом песмом посвећеној Ленки “Santa Maria della Salute“ донео и мало Венеције у Бечеј. Замишљене слике у глави прекида позив друштва, које ме зове у шетњу крај реке Тисе. Први предах правимо на видиковцу са ког је најбољи поглед на Шлајз или бродску предводницу. Поглед ми застаје на брани рађеној по Хањцовом плану, а за чију конструкцију постоје веровања да је изашла из Ајфелове радионице. Силазимо низ степенице и пажњу ми сваки пут привлачи спомен обележје убијеним суграђанима који су у Великој рацији године убијени и у ледену Тису бачени. Лаганим ходом настављамо према Спортском центру одакле се чује и пажњу нам привлачи срчано нвијање гледалаца са ватерполо утакмице која је у току. То ме подсећа на очеву причу о великом успеху ватерполо клуба Бечеј , који је био победник на турниру “Final Four“ 2000. године. Пролазећи поред базена осећам мирис термалне воде зхваљујући којој од 1904. постоји и Јодна Бања, некад Градско купатило. Тај мирис ме тера да пожурим јер ме је ухватила несавладива жеђ за жутом водом чији се бунар налази код Градског позоришта. За који постоје веровања да онај ко дође први пут у Бечеј и проба је увек се враћа у њега. Растајем се са друштвом и тресући мокре руке окрећем се према згради Општине Бечеј. Гледам у жену испред грађевине и њен ме лик подсети на некад виђену слику Еуфемије Јовић чија је задужбина доминантна зграда у центру. „Јована!“ прекида ме добро познат глас моје мајке са којом настављам пут куће, пролазећи поред зграде сад већ бивше штампарије „Пролетер“, некадашње куће малопре споменутог Богдана Дунђерског. Шетамо улицама које носе називе Бечејских знаменитих личности, а међу којим је и моја. На почетку улице читам назив „Стеван Којић“ и сетим се и Лабуда Пејовића, Живка Гагића, Боре Влајкова, Момчила Шарановића и других којима се у част сваке године одржава комеморација поводом прве одмазде фашиста у Другом светском рату крај спомен обележја „Зид смрти“ у центру Бечеја.
Улазим у кућу са осећајем како сам лепо провела дан и планом како ћу остатак вечери
провести уз неку добру књигу, али ме на вратим дочекује брат са питањем: „Јована, хоћеш ми помоћи да напишем састав на тему “Волим свој град и поносим се његовом прошлошћу и
историјом?”